LONDONSKI DNEVNIK

LONDONSKI DNEVNIK
piše: Dušan Petrović
Kada sam bio jako mlad osnovni izvor informacija iz sveta muzike bio je časopis Džuboks u kome su jedan od (meni) najbitnijih redovnih izveštaja bila Pisma iz Londona izvesnog Saše Stojanovića… Donosila su atmosferu uskovitlanog, pobunjeničkog, novotalasnog velegrada, sa kojim je - mora se reći - tadašnji Beograd u kome sam ja muzički stasavao imao dosta zajedničkog. Evo, nekih dvadesetak godina docnije došao sam u priliku da napišem nešto slično. Beograd naizgled više nema ničega zajedničkog sa Londonom, ali da li je to baš tako…
Ponedeljak, 16.oktobar 2000., London COSMIC SOUNDS, jedna od najprobitačnijih malih jazzy-funky-groovie etiketa u Londonu u poslednjih godinu dana, čedo odavno odmetnutog beograđanina - arhitekte, producenta i kompozitora Željka Kerlete - svetu predstavlja svoja nova dva izdanja: "Contemplation" od Coxless Pair-a i "Sharpenin' The Milestone" od Menson-Benson Sextet-a. Iza ova dva imena zapravo se kriju dve beogradske klupske atrakcije: MB6, koji je bio aktivan u sezoni 1997/98. je moj (ispostavilo se - uspešan) pokušaj da s muzičarima koji nisu nikada slušali, svirali ili voleli džez zasviram džez-standarde i time prodrmam lokalnu okoštalu i uspavanu džez-scenu. Originalnu postavu smo činili ja (Dušan Petrović) - lider-sax, Vladislav Rac - bas, Miladin Radivojević - Miško - bubnjevi i DJ Munja - skreč. Snimci iz ovog perioda našli su se na prvencu "Sharpenin' The Milestone". Coxless Pair je beogradskoj publici poznat pod imenom Dvojac Bez Kormilara (koji je morao da se prevede za potrebe svetske promocije) kao i po mesečnim sešnima koje je organizovao u Klubu Doma omladine u okviru programa "Step across the border" pod uređivačkom palicom Bojana Ring-Ring Đorđevića. Album "Contemplation" je zapravo snimak majskog sešna na kome je, pored standardne postave: Dušan Petrović - sax+ideologija, Boris Mladenović - gitara + programiranje, DJ Munja - skreč, nastupio kao specijalni gost i profesor Boris Bunjac na vibrafonu. Dakle, snimci dve beogradske LIVE atrakcije u jednom danu osvanuše na pločama (na vinilu!) i CD-ovima na rafovima londonskih prodavnica. I ne samo londonskih.
	Četvrtak,19. 10. 2000, Beograd U sivo, kišno jutro dve "škode" se kroz novobeogradsku gužvu probijaju ka surčinskom aerodromu. U njima se vozimo mi, članovi DBK i MB6. Munju treba da skupimo u Zemunu, kola u kojima sam ja odvajaju se da to obave. Susret ponovo na aerodromu. Pomalo zarđali kada su putovanja u inostranstvo u pitanju, sudaramo se na predaji prtjlaga, sudaramo se na pasoškoj kontroli, mlada carinica koja prima naš spisak instrumenata vidno je uznemirena - očigledno nije nikada ranije pratila ovakvo društvo. Munja na pitanje šta je u pojedinim komadima ručnog prtljaga odgovara - "Ništa… ovde ima droge, ovo teško je oružje…" - nije joj bilo smešno. U avion utrčavamo u poslednji čas… Poletanje rutinsko - "…letećemo dva i po sata na prosečnoj visini od deset hiljada metara, brzinom od osamsto kilometara na čas…" I već na 5000 kroz guste oblake izranjamo u suncem okupano plavetnilo. Četiri petine ekipe je na putu, Boris jedini nije sa nama, ali pridružiće nam se u subotu. Pored mene i Munje tu su i dva nova člana MB6 - Mihailo Krstić, basista i Goran Milošević, bubnjar. Sede zajedno nekoliko redova ispred nas. Mihajlo ne voli da leti, Goran ga kulira…
Letimo u London. Dva i po sata kasnije smo sleteli, Mihailo je OK, svi smo veseli, pomalo euforični. Za dva dana više ničiji život neće biti isti - došli smo u London da izmerimo koliko smo dobri i jaki, koliko to što radimo ima smisla. Službenik koji mi pregleda pasoš, pošto je već od Gorana čuo razlog naše posete, pita me koliko dugo sam u bendu - "Od početka,"- kažem -"ja sam ga osnovao!" Trik odgovor na trik pitanje. Ostatak dana proveli smo u prijatnoj šetnji Griničom sa Tamarom, Goranovom prijateljicom i domaćicom koja je bila toliko ljubazna da nas sačeka na Hitrou i provede malo okolo i u dosadnoj vožnji metroom na koju je otpao dobar deo popodneva i večeri. Umoran od puta i gomile utisaka, zaspivam ležeći i ćaskajući u mraku sa Mićkom, jednim od naših domaćina - starim prijateljem iz Duh Nibor-a, njegovog i mog prvog, tinejdžerskog benda - koji u kraljevskoj prestonici živi već desetak godina.
Petak,20.10.2000.,London Buđenje u osam, moramo da izađemo zajedno sa Mićkom jer nema ekstra ključeva, a on mora na posao. Mihailo, Munja i ja čekamo pola deset u parku preko puta metro stanice da bi kupili dnevne namesto pojedinačnih karata za metro - štedi se svaki peni, finansijska konstrukcija nam je sasvim krhka. Sipi kišica, klupe su mokre, stojimo i ćaskamo. Oko pola jedanaest konačno izlazimo iz metroa i polazimo peške put kuće u kojoj živi Željko Kerleta, naš izdavač. Proveravam - Grouv End Roud - na dobrom smo putu, a iza leđa neko me doziva po imenu. Okrećemo se iznenađeni i vidimo Željka koji se vraća iz prodavnice sa gomilom hrane - i on je sa ženom doputovao s odmora prethodno veče. Uz pozdrave jedan drugom saopštavamo kako smo nabavili kamere da zabeležimo prvi rođendan COSMIC SOUNDS-a tj. naše nastupe u subotu i nedelju. To je dobro - svi konstatujemo jednoglasno - sa dve kamere biće dovoljno materijala da se montira! Kod Željka i Jelene u stanu prvi put vidim i u ruke uzimam svoje "londonske" ploče. Drugačije sam zamišljao taj trenutak. Mislio sam da ću biti uzbuđeniji, da će to sve biti nekako specijalnije. Kad je do toga konačno došlo osećam se najnormalnije, kao da se takve stvari događaju svaki dan. Jelena je napravila sjajnu kafu. Došli su i Goran i Tamara. Ćaskamo, slušamo ploče, Željkova kolekcija je monstruozna - meni se čini da ima svega što ima bilo kakve veze sa džezom. On se smeje i počinje da nabraja šta bi sve još morao da nabavi da bi mogao da uđe u konkurenciju velikih kolekcionara. Oči mu sjaje dok prepričava anegdotu iz radnje u kojoj je prisustvovao prodaji ploče za hiljadu funti.
Mihailo, Goran i Tamara su otišli u grad. Celo popodne Munja, Željko i ja sedimo i semplujemo, pripremamo se za sutrašnji nastup SPACE RUNNERS-a, što je kombinovana selekcija (Željko, Boris, Munja, Mihailo i ja) koja će premijerno uživo izvesti muziku koju je Željko napravio uz pomoć kompjutera i koja je na njegovom albumu-prvencu "Space Runner" podigla dosta prašine širom sveta (Giles Peterson Worldwide na BBC 1, licencno reizdanje u Japanu, nekoliko značajnih kompilacija, prava za emitovanje u Swissairovim avionima). Jelena, odskora doktor nauka, a u slobodno vreme izvršna sekretarica COSMIC SOUNDS-a, celo popodne sedi kraj telefona i proverava detalje oko dolaska trija Janka Nilovića iz Francuske, gest-liste za oba koncerta i ko zna još kakve sve detalje. Konačno, oko pola dvanaest uveče Mihailo (koji se u međuvremenu vratio) i Munja odlaze "kući" - kod Mićka. Ja se smeštam među Željkove ploče u improvizovani krevet na podu i još neko vreme budan razmišljam - sutra je taj dan!
	Subota,21.10.2000.,London Posle jutarnje rutine (ja pijem kafu ne bih li se sabrao, a Željko mi pušta ploče ne bi li mi na brzaka popunio slušalačke rupe iz pre-CS perioda) sedamo na Željkov motocikl i krećemo put Plastic People kluba u kome treba da smo oko podne. Sipi kišica, gužva u saobraćaju je nesnosna, srećom motor je manevrabilniji od automobila. Uprkos tome, stižemo sa preko sat vremena zakašnjenja. Klub je zaključan. Ade (vlasnik) je odavno trebalo dođe i otključa - nema ga. Goran je trebalo da dođe taksijem sa instrumentima i kamerom, a mi da ga dočekamo (i platimo taksi) - ni njega nema. Malo se brinem, ali tek što su mi se ove misli uobličile u glavi, stižu dva taksija jedan za drugim - naravno - Goran i Ade. Dobar tajming mi uliva dodatni optimizam. Mislim da je ovde umesto dosadnih tehničkih detalja pripreme za svirku možda zanimljivije da ispričamo ponešto o Adeu. Pored toga što vodi jedan od naj-hip klubova u Londonu u poslednjih godinu dana - Plastic People - ima dvadeset osam godina, Nigerijac je poreklom, rekao bih čist, s obzirom da je najcrnji crnac kojeg sam upoznao do sada i nepovratno je pogođen kolekcionarskom groznicom putem koje se druži i redovno sarađuje sa Giles Petersonom, Patrick Forgeom, Željkom Kerletom, Jazzanovom… Željko ga je kao tinejdžera upoznao preko oglasa za prodaju ploča i to prijateljstvo je rezultiralo (između ostalog) vrstom zbratimljavanja Plastic People kluba i COSMIC SOUNDS etikete, tako da se na CS sajtu u okviru "what's new in the CS family" uvek može pronaći šta se događa u PP-u i ko radi sledećih nekoliko subotnjih BALANCE večeri, u okviru kojih i mi treba da nastupimo. Sam Ade nastupa redovno kao resident pod pseudonimom DJ Abdul Forsyth i zna do u minut kako diše i razmišlja njegova publika. Kad bi da popričaju, a kad da se polome od plesanja, koliko mogu da izdrže i kada im treba osveženje. Možda po prvi put u životu u mojoj glavi Clubbing dobija neki smisao i težinu. To, dakle, ne mora nužno da bude no-brain-hause od kojeg mi se samo spava ili me boli glava. Dancefloor Jazz nije samo izraz, to je pojava.
Još bi bilo zanimljivo opisati kako je proteklo iznajmljivanje opreme. Goran, Ade i ja otišli smo taksijem u jednu od firmi koje se time bave i mislim da neću preterati ako to mesto opišem kao muzičarski raj. Ogroman magacin na dva sprata krcat opremom, instrumentima, čak i klavirima… i sve radi, ako i nije baš sasvim novo. Uzeli smo bubanj, Wurlitzer - električni klavir, mikrofone, stalke, monitore, a Ade je od nekog drugara koji ima bend pozajmio gitarsko i bas pojačalo. Krupni crnac koji tamo radi me je fascinirao kombinacijom sirove snage (neophodne za premetanje te silne opreme levo-desno) i finog, rafiniranog humora. O poznavanju opreme da i ne govorim… Vratvši se u PP zatičemo Borisa koji je stigao pravo sa aerodroma sa svojim domaćinima Jankom i Veselinom, londonskim doktorantima, a njegovim beogradskim prijateljima. Doputovao je u trodelnom odelu, sa malim koferom nalik na akten-tašnu u jednoj i gitarom u drugoj ruci. Iako znam da je odelo kupio povodom tragičnog događaja u porodici, ne mogu da se otmem utisku da je on, tako obučen i opremljen, oličenje ovog našeg prvog zajedničkog hit&run poslovnog putovanja u inostranstvo. Fali mu samo polucilindar. Odnekud se pojavljuje i Relja, još jedan od mojih saradnika iz Duha Nibora - bubnjar, reditelj i emigrant. Naravno, on će biti zadužen za baratanje jednom od kamera. Takođe, kao pojedinac apsolutno svestan trenutka, donosi štampu u kojoj se u najavama nedeljnih dešavanja u Londonu spominju naši nastupi. Da ih on nije doneo, ne bismo ih ni imali. Hvala mu! Sledi beskonačno povezivanje i prevezivanje i pokušaji da se diskoteka pretvori za to veče u koncertni prostor. Na kraju Ade, Boris i Munja uspevaju sve da povežu i tonska proba prolazi u najboljem redu, osim što je Željko užasno nervozan pred svoj prvi koncertni nastup u životu. Optužuje me da ga nisam upozorio koliko smo promenili njegove kompozicije, da ih više ne prepoznaje, da su izgubile priču, tok… Obećavam mu da ćemo sve to popraviti za decembarski nastup Space Runnersa u Francuskoj i objašnjavam da smo mi sve to koncipirali više kao sešn materijal nego kao isproducirane, gotove kompozicije. Polako već pristiže i publika. Mićko je doveo nekoliko beogradsko-zagrebačko-novosadsko-splitskih drugara. Tu je i Željka koja je u februaru na svoj muzički sajt okačila TEGET, još jedan beogradski projekat koji će biti predstavljen na CS kompilaciji beogradske jazzy-groovie-funky-trippy-clubby muzike.

Svirka počinje oko 23:30. Prvi set pripada Željku Kerleti i njegovim Space Runnersima. Koliko je kukao dok nije počelo, toliko se dobro proveo kad je konačno počelo za ozbiljno. Kao da oduvek džemuje sa nama. Taj čovek je pakleno talentovan ! Šteta da se do sada nije aktivno bavio muzikom. Publika u PP zna njegovu muziku i oduševljena je nastupom. Iz mračnog ćoška kod DJ kabine, gde bi trebalo da je Ade, nazire se samo osmeh. Dvadeset pet minuta proleteli su kao da su sekunde. Vidim da je Željko srećan i da se više ne brine toliko povodom francuskog nastupa u decembru. Očigledno mu je žao što je tako kratko trajalo. Posle par DJ numera svirku nastavlja Dvojac Bez Kormilara ili Coxless Pair, kako nas tamo zovu. Ljudi se lagano opuštaju dok traje uvodna numera. Smenjuju se sola: Mihailo na Wurlitzeru, Boris, Munja, ja… Zatim, sa uvodnim taktovima numere "Pretty(Tokyo)Eyes", razgovor potpuno zamire i počinje ludo đuskanje koje ne prestaje do kraja seta, nekih sat vremena kasnije. Posle seta prilazi Ade sa komentarom koji se sastoji iz samo tri reči: "Wicked stuff, man!" - što bi u prevodu bilo nešto kao "Opasno, čoveče", možda malo jače. Izbor da Menson-Benson Sextet zatvori program bio je Adeov I ispostavilo se potpuno ispravan, s obzirom da je to jedini od tri benda koji ima živi bubanj. Ako su ljudi do tada plesali, onda bi se moglo reći da su za vreme nastupa MB6 poludeli. Video sam neke igračke zahvate za koje mi se u tom trenutku činilo da se neće dobro završiti - bilo po onoga koji ih izvodi, bilo po okolinu. Goran i Mihailo (ovaj put na basu) šibaju kao jedan, ja preko toga sipam ulje na vatru, a Munja sa gramofonima pravi čuda. Daj ljudima energiju i vratiće ti je desetostruko. Konačno sve ima punog smisla: došli smo, videli smo i pobedili smo. Oni koji su i preživeli Runnerse i Dvojac sigurno neće MB6!!! Posle svirke sam smožden, ali nekako pun i miran. Pijem ko zna koji sok od brusnice i pomorandže (potpuno sam dehidrirao), a ljudi prilaze i čestitaju ili se zahvaljuju. Nije da ne prija… Ostajemo među poslednjima u klubu do 03:30, sedamo na motor i palimo kući. Čim sam spustio glavu na jastuk onesvestio sam se. Sanjao sam da sam da sviram koncert u Londonu i da su tu svi moji londonski prijatelji...
Nedelja, 22.10.2000.,London U nedelju smo se, kako je i red, malo naspavali - umesto već standardnih tri-četiri sata spavamo celih pet i malo jače… Praznik. Tuš, jutarnja rutina (kafa + edukacija putem ploča) i već je vreme da se ide kod Adea u PP da se pokupe instrumenti. Zapravo smo se sa njim dogovorili da dođemo ranije i da malo poradimo na nekim idejama koje je imao za večerašnij nastup Dvojca. Na putu do kluba po drugi put za tri dana me neko na londonskim ulicama doziva po imenu !!! Okrećem se - Boris. On je sa svojim domaćinima već bio u PP-u, uzeo gitaru i idu negde na kafu. Od probe nema ništa jer je sva oprema morala da se vrati ranije. Na ulazu srećem velikog crnca iz hangara za iznajmljivanje. Ade je dole, u klubu. Pričamo.Ispostavlja se da je zapravo njegova jedina ideja da se promeni redosled numera u odnosu na sinoć i to rešavamo slušajući CD. Adeov predlog za redosled je tako logičan i čvrst da ne mogu da se načudim čudu da se ni Boris ni ja nismo toga setili pre. Opraštamo se i palimo. Od PP do Jazz Caféa se putuje relativno kratko. Mihailo, Munja i ja stižemo prvi i razgledamo. Dakle, to je to čuveno mesto gde se odmeravaju svakodnevno džez snage na svetskom nivou… Deluje dosta skromno na prvi pogled. Ali, samo na prvi pogled. Već malo podrobnija analiza opreme na bini govori dosta o ozbiljnosti koja se ovde pridaje onome što je glavni sadržaj mesta - MUZICI. Pored Baby-Stainwaya koji dominira binom tu su i već na prvi pogled ozbiljna pojačala za gitaru i bas, gomila monitora i male raglasne kutije koje su što na sceni, a što vise sa plafona, očigledno raspoređene da se iz svake tačke u klubu lepo čuje sve. Asortiman mikrofona koje zatičemo na sceni bi opslužio omanji studio. Za razliku od naših klubova ovde je šank sasvim u drugom planu. Čovek za mikserom - Dejv - nam je, pre nego što ćemo početi da radimo, rekao samo dve rečenice: "Ja sam ovde zbog vas, opustite se. Sve što želim da vidim je osmeh na vašim licima". Tako je i bilo - osmeh nam je brzo izmamio i potrudio se da tu i ostane do kraja tonske probe. Maksimum rezultata uz minimum reči bi bio najkraći opis te najprijatnije tehničke probe u mom životu, a verujem i u životima mojih saboraca. Negde pred kraj naše probe pojavljuje se gospodin Janko Nilović sa svojim triom. Osim što ima naše ime, g-din Nilović je u svemu dosta tipičan Francuz. Pomalo se žali na sve (ipak je u Engleskoj), a kada se spomene hrana, tu već postaje ozbiljno… Engleska nije mesto za gladnog Francuza.
Šalu na stranu, nije mi bilo svejedno jer je došao trenutak kada ja treba sa ljudima potpuno drugačijeg bekgraunda,a po želji moga izdavača (koja je za mene zapovest), da zasviram nekoliko numera. Partiture sam dobio još u Beogradu, ali ipak… jedno je vežbanje kod kuće, a drugo sviranje sa ljudima koje prvi put u životu vidiš. Da stvar bude napetija, sviraju se dve Jankove dosta zahtevne kompozicije. Međutim, tenzija potpuno nestaje u trenutku kada počinjemo da sviramo. Kao da sviramo zajedno godinama. Ovo počinje da mi se dopada… Janku se dopada kako sam uradio sola. Kul. Garderobe u koje smo se smestili posle tonske probe kriju još neka iznenađenja. Pored činjenice da imamo garderobe - koja je dovoljno iznenađujuća - u njima nas dočekuju frižideri puni piva, koka-kole i vode… Šta kažete na to ?! Pa još nisu ni zaključani… Samoposuživanje! U osam sati u garderobu upada debela Amerikanka, stejdž-menadžer i obaveštava nas da treba da budemo na sceni za pet minuta. Ja se bunim, jer je publika tek počela da ulazi - ima ih oko tridesetak. Dolazi i do prepirke koja se završava mojim pitanjem zašto im se klub uopšte zove Jazz Café kada se ne osvrće ni na tajming ni na filing (po meni dva osnovna pokretača jazz kreacije). Odgovor glasi: “It’s not about feeling and timing ser, it’s about business!”. Eto, čovek se uči dok je živ…
	Svirka počinje setom Coxless Paira u praznjikavoj sali. Već posle uvodnih taktova Contemplation-a (prve stvari po Adeovom, novom redosledu) zaboravljam svađu sa Amerikankom i predajem se dobro poznatim talasima numere po kojoj smo krstili ceo album. Mihailov solo na Steinway-u mi pomaže da potpuno zaboravim na sve osim na našu muziku. Posle još nekoliko numera na momenat sam se prenuo da bih konstatovao da se sala malo popunila i da su i ostali drugari na sceni u transu iz kojeg ja provirujem. A kako i ne bi bili… Nalazimo se usred prostorije koja je do poslednjeg, najdaljeg i najskrovitijeg kutka ispunjena našom muzikom čije pojedine detalje čak i mi koji smo je napravili po prvi put jasno čujemo. U dnu sale vidim Željka, čini mi se da je srećan… Kako se sa programom zahuktava stvar, tako i publika postaje sve opuštenija i – na moje ne malo iznenađenje -počinje da igra. Pa, čekajte ljudi, zar ovo nije džez klub… Da sam ih tada to glasno pitao verovatno bih dobio odgovor – pa, čekaj čoveče, zar džez nije muzika za ples… Još jednom: čovek se uči dok je živ! Samo je ovaj put, za razliku od prethodnog, nauk prijatan. Baion Baby, poslednja numera (za koju sam ostavio tenor i uzeo bariton sax) dobija buran aplauz. Odjavljujem muzičare i penjemo se nazad u garderobu. Prva faza koncerta je gotova, svirali smo dobro, možda najbolje u životu. Obuhvata me neki čudnovat mir. Mir čoveka koji sedi za upravljačem nekog pouzdanog prevoznog sredstva (šta god ono bilo) i spreman je da njime krene na bilo koju stranu… možda baš i u potragu za COSMIC SOUNDS – kosmičkim zvucima.
Dok se zabavljam ovim mislima shvatam da je koncert Janka Nilovića već počeo i silazim da ga slušam. Trio je veoma siromašna, samim tim i zahtevna postava, ali stari vuk je nepogrešivo odabrao repertoar. Lagano zagreva publiku odličnim aranžmanima. Ne poznajem puno njegov opus, ali po ujednačenosti kompozicija i upornim motivima koji nagoveštavaju njegovo crnogorsko poreklo i odrastanje u Istambulu, jasno je da svira samo svoje originale. Da ima boljeg bubnjara mislim da bi me potpuno uvukao u muziku, ovako – tu sam, na samoj ivici, ali samo racionalno mogu da analiziram stvar. Basista je čudan svat… Trombonista u duši, pomalo pati za ulogomom soliste. Naime, on je počeo svoju muzičku karijeru kao trombonista, da bi se na bas-gitaru prekvalifikovao posle nesreće u kojoj je toliko povredio usta da se više nikada nije sasvim oporavio u sviračkom smislu. I pored svega toga daje par izvanrednih trenutaka tokom svirke. Ja sam sa njima odsvirao medli Jankovih kompozicija Black On a White Ground i Xenos Cosmos Izgledalo je da i publika deli Jankovo mišljenje sa tonske probe po pitanju mojih sola. Za oba sam dobio solidne aplauze. Izbrisane su i poslednje mrvice moje muzičke nesigurnosti. Jankov odobravajući pogled preko klavirskih žica takođe prija. To je to, vredelo je truditi se i raditi i ne odustajati… Čak ni u momentima kada se činilo da je sve izgubilo smisao… Ubrzo po završetku seta Janko Nilović trija na scenu izlazi poslednji bend za to veče – Menson-Benson Sextet. Primećujem par upitnih pogleda na licima ljudi koji gledaju svirku – opet ovaj !?! Zbunjuje i činjenica da je pijanista od pre sat vremena (Mihailo) sada postao basista. Ali, ne dajemo im previše vremena za razmišljanje jer nam je ostalo knap vremena za set. Jankov set se odužio, a u Jazz Café-u ne sme da se svira iza ponoći. Debela Amerikanka nam je zapravo učinila uslugu, jer da smo sa Dvojcem počeli kasnije MB6 ne bi stigao da odsvira ništa (po treći put – čovek se uči dok je živ). U skladu sa tom trkom sa vremenom proleteo je i naš set. Izbacili smo jednu stvar srednjeg tempa i do Favourite Tongues – naše verzije Favourite Things – svirali smo kao da nam je to poslednja svirka u životu. Onda smo tu malo prikočili, tek koliko da izbezumljeni plesači udahnu vazduha, a onda opet – pakao.
Za kraj – Lonnie’s Lament, Coltrane-ova balada, ali koja u našoj verziji odmah posle melanholičnog uvoda prelazi u brzu sambu. Publika istog časa nastavlja da pleše. Sviram solo dva korusa duže od predviđenog jer mi je žao da ih prekinem odjavom koja stvar vraća na melanholičnu temu. Ipak, svemu jednom dođe kraj. Završavamo i dobijamo ovacije, doduše ne znam da li se to tako može nazvati kada dolazi od strane stotinjak slušalaca koji su žrtvovali stizanje na poslednji prevoz Bogu Dobrog Provoda, ali nema sumnje da su im povici, zvižduci i aplauzi iz te kategorije. Dakle – ovacije… Pobedili smo, dokazali da sve priče o tome kako je “kod nas” iz objektivnih razloga nemoguće uraditi ovo ili ono nemaju realnih osnova i da nije istina da u Londonu ljudi iz Beograda koji se bave muzikom nemaju šta da traže. Naprotiv. Odmerili smo koliko smo jaki i moram reći da sam sasvim zadovoljan odnosom snaga. Sudeći po raspoloženju ostalih reklo bi se da i oni misle slično. Imamo tim za izlaženje na crtu od Njujorka do Tokia. To je jaaaaaaaako dobar osećaj. U tom raspoloženju se lagano opraštamo sa londonskim drugarima i razilazimo kućama. Kod kuće još dugo sa Željkom razgovaram o planovima za budućnost. Odjednom sve izgleda moguće i na dohvat ruke. Čovek se, definitivno, uči dok je živ…
Ponedeljak, 23.10.2000.,London-Beograd Divno jutro u Londonu, baš kao kada smo i dolazili. Opraštamo se od Željka i Jelene sa čvrstim dogovorom da se moramo od sada pa nadalje viđati bar jednom u mesec-dva dana. Neko primećuje da je to već sređeno, s obzirom da je nastup u Rennes-u na festivalu RENCONTRES TRANSMUSICALES zakazan za 01.12.. Taksista koji vozi Mihaila, Munju i mene na aerodrom je Nigerijac. Razgovaramo o problemima zemalja trećeg sveta koji su nam, kao i njemu dobro poznati i taj razgovor nas neumitno dovodi do Fele Kutija. Taksista o njemu priča sa žarom koji nije pokazao u prethodnom razgovoru. Nikada nisam kod nekoga video toliko poštovanja za jednog muzičara. Do duše, Fela je mnogo više od toga, ali sve jedno – muzika je uvek bila njegovo jedino oružje. Na areodromu nas čeka Boris koji je, naravno, krenuo na vreme, a onda svi zajedno čekamo Gorana koji kasni jer, naravno, nije krenuo na vreme. Ipak stižemo bez neke naročite panike I smeštamo se u poluprazan JAT-ov avion. Kada smo poleteli za Beograd krišom posmatram jednog po jednog od drugara (kao što sam se i sam posmatrao ranije tog jutra u ogledalu) ne bih li primetio neke promene. Nema ih. Ni kod mene ni kod njih… Možda smo samo malo iznureni jurcanjem i svime ostalim što se događalo u ovih pet dana, ali neke bitne promene nema. To su isti oni momci s kojim sam i krenuo u ovu avanturu pre (da li je moguće?!) samo pet dana. Tek u razgovoru se na momente primeti jedna nijansa ozbiljnosti koje pre nisam siguran da je kod svih bilo. Nijansa koja odaje ljude koji su se odvažili da se oprobaju u pravoj igri i uverili se da to nije nikakvo nesvakidašnje vantelesno iskustvo kakvim ga zamišljamo dok se na njega ne odlučimo, naprotiv – ono je u nama sve vreme, samo treba za njim posegnuti. Čovek se uči dok je živ…

SNIMCI SA SESSIONA - mp3