VA: Pa, veruj mi, ovo je pitanje s kojim počinje svaki intervju koji sam dao u poslednjih pet meseci, tj. otkako sam stigao ovde, pa mi već pomalo postaje problem da tražim alternativne načine kako bih rekao jednu te istu stvar. Ali, evo, ukratko: ovde sam došao po pozivu Međunarodnog parlamenta pisaca, evropske organizacije sa sedištem u Strazburu - čiji su osnivači ljudi poput Gintera Grasa, Rušdija ili Saramaga - koja, između ostalih svojih aktivnosti, nastoji da pomogne piscima koji nailaze na poteškoće i probleme u sredinama gde žive i stvaraju. Reč je o piscima iz zemalja poput Srbije, Sijera Leonea, Iraka, Turske, Severne Koreje, Kube, Afganistana itd. Iako sam poziv dobio u novembru prošle godine, dakle nekoliko meseci pre rata sa NATO paktom, rat me je zatekao u Beogradu pa sam morao odatle da se čupam kako znam i umem, i zemlju sam napustio poslednjih dana maja, posle otprilike pedesetak dana bombardovanja.

Da li te je ono što se događalo zadnjih godinu dana kod nas inspirisalo ili je negativno uticalo na tvoju kreativnost?

VA: Ja sam se već donekle navikao na morbidnu činjenicu da ono što nikako ne prija meni kao osobi, po pravilu prija meni kao piscu, pa tako i sve ovo što smo preživeli u poslednjih godinu dana. Za ogroman deo populacije čitavo to strahovito iskustvo je nepotrebno, isuviše bolno i traumatično, nešto kroz šta jednostavno niko i nikada ne bi trebalo da prolazi. Ali za nekog ko se bavi pisanjem (pod uslovom da se ne bavi onom, kod nas veoma prisutnom i cenjenom, bibliotekarskom književnošću) takve situacije su od neprocenjive vrednosti. Tako da su se sva moja čula aktivirala kada je NATO bombardovanje počelo.

U "Anđeli" si u malom raskoraku s vremenom u odnosu na danas. Da li te to brine i kako ćeš reagovati kroz svoje pisanje na ovaj sadašnji trenutak?

VA: Trećeg dana rata krenuo sam da vodim dnevnik, shvativši da nisam u stanju da i dalje, kada su stvari već takve kakve su, radim na svom romanu. Taj tekst dnevnika, zajedno s dva teksta koji predstavljaju uvod i epilog u čitavu priču, trebalo bi uskoro da se pojavi u štampi u Beogradu. Takođe, engleski prevod se već lagano privodi kraju, a nadam se da će se knjiga pojaviti u još nekoliko zemalja, između ostalog i u Meksiku. Taj dokumentaristički pristup je za mene nešto novo u izvesnom smislu, ta knjiga se razlikuje od onog čime se ja inače bavim - ona je otprilike kao fotografija koju je snimio slikar, ukoliko je to poređenje jasno. Tako da mi se čini da ta knjiga funkcioniše na jednom znatno različitijem nivou od mojih romana. Inače, što se same Cloace Maxime tiče, mene taj "raskorak" s vremenom ne brine previše jer ja zaista ne pišem nekakvu datumsku prozu gde protok vremena čini nepopravljivu štetu. Ukoliko su moje procene dobre, verujem da bi knjige koje pišem trebalo da budu u stanju da prežive test vremena. Ja sam već imao prilike da to isproveravam na jedan indirektni način. Knjiga U Potpalublju može da se nađe u knjižarama praktično u čitavoj Evropi, i Americi, uskoro će biti distribuirana i širom španskog govornog područja srednje i južne Amerike. Pa ako toliko ljudi, iz tako različitih sredina, s toliko različitim pogledima na stvarnost, može da razume ono o čemu knjiga govori i da pronađe nekakve tačke za identifikaciju, onda sam siguran da će isto to biti u stanju i sledeće generacije koje neće imati direktni kontakt sa ovim što svih ovih godina preživljavamo. U tom smislu, mene taj "raskorak" u vremenu nimalo ne brine.

Kako prolaziš u Meksiku kao jugoslovenski pisac? Odnosno, kako tamo uopšte reaguju na reč Jugosloven?

VA: Ovde ne postoji baš ni jedna negativna konotacija vezana za tu reč, naprotiv. Ljudi reaguju uglavnom s velikim simpatijama, a ponekada i sa iskrenim sažaljenjem zbog svega što se događa. Inače, interesantno je koliko je lakše Meksikancu objasniti kako život funkcionise u Jugoslaviji, nego, npr., Austrijancu, što je takođe izvestan geografski paradoks. Postoji čitav niz paralela koji se mogu povući između Srbije i Meksika. I ovde (u Meksiku), kao i tamo (u Srbiji), vlada politička elita sastavljena od otprilike 300 porodica besmisleno obogaćenih tehnokrata. I ovde su sve poluge vlasti uzurpirane od strane jedne političke partije (PRI) već punih sedamdeset godina, uz fasadu demokratije i izbore koji su čuveni po grubim, providnim izbornim krađama, i ovde studenti demonstriraju i univerzitet je blokiran već punih šest meseci, ali se vlast ne uzbuđuje previše oko toga, izbori će skoro, 2000 godine, svi koje čovek upozna glasaće za PRD (opozicionu partiju liberalnog usmerenja), ali PRI ce opet nadmoćno pobediti: i ovde, kao i tamo, većina glasova pripada siromašnom, ruralnom, neobrazovanom stanovništvu, i ovde kao i tamo glasačko telo vladajuće partije su upravo oni koji su najviše zloupotrebljavani u tom krokodilskom, bespoštednom sistemu: neobrazovani i siromašni i stari. Ali, treba takođe dodati da, za razliku od Srbije, u kojoj vladaju apokapliptično blato i tama, Meksiko suvereno čuva svoje lice otvorene, prijateljske zemlje gde stranci vole da dolaze. I zaista: ovde, uprkos svim teškoćama, vladaju osmesi i boje, ni najsiromašniji nisu gladni, ovde srednja klasa već decenijama lagano jača, i sada, to je već sasvim jasno, predstavlja sasvim pristojnu tampon-zonu izmedu siromašnih i prebogatih. Tako da sve paralele između razorene, poražene Srbije i siromašnog ali nasmejanog i uzbudljivog Meksika, ma koliko brojne bile, padaju u vodu pred ubedljivo različitim slikama koje ovde dve zemlje pružaju.

Kad smo već kod paralela između Meksika i Srbije, ja sam primetio još jednu kad sam prošle godine bio tamo. I tamo, kao i ovde, veoma je prisutan i uočljiv prezir prema američkoj spoljnoj politici koji se dalje prenosi i na odnos prema samim Amerikancima. Zašto je to tako ovde, to svi znamo, a zašto je tako u Meksiku?

VA: Meksikanci sigurno imaju neuporedivo više istorijskih razloga za tu netrpeljivost prema Amerikancima, koja se možda najsnažnije ogleda u istovremenoj snažnoj simpatiji prema Kubi, koja je ovde takođe gotovo opšta. Meksiko u veoma konkretnom smislu živi pod senkom Sjedinjenih Država koje su polovinom prošlog veka oružanim pohodom anektirale Teksas ali se nisu tu zaustavile već su nastavile dalje, u svom pohodu razorile gradove poput Verakruza i Pueble i stigle do same prestonice, a potom otkupile teritorije Novog Meksika, Arizone i Kalifornije, uz delove Kolorada i Jute (Utah) - preuzevši time, za protivvrednost od 15 miliona dolara, gotovo polovinu teritorije tadašnjeg Meksika, da bi, u ovom veku, ostale veoma prisutne u meksičkoj politici i ekonomiji, često učestvujući na izuzetno grub i omalovažavajući način. Takođe, uz sve te istorijske razloge, postoji čitav niz živih predrasuda i različitih primera omalovažavanja meksičkih građana u SAD gde se Meksikanci po pravilu osećaju kao građani drugog reda. Mislim da je kod nas manje-više nepoznato koliko je Ronald Regan, recimo, ovde zapamćen po zlu, zbog izuzetno tvrdog tretmana meksičkih emigranata u SAD, i praktičnog zatvaranja meksičko-američke granice, tokom svoje vladavine. Kulturne i ekonomske razlike između dve susedne zemlje isuviše su drastične da ne bi igrale ključnu ulogu u formiranju načina na koji Meksikanci i Amerikanci vide jedni druge. Razlike formiraju nepoverenje "superiornog" i sumnjičavost "inferiornog" ali, sve više, i uzajamnu zainteresovanost kao i moćno sjedinjavanje latino i američke kulture. Portoriko je za to, na primer, sjajan primer: tamo već i pesnici pišu poeziju na Spanglish-u - kolokvijalnom jeziku nastalom slobodnim mešanjem engleskog i španskog - dok je i u Meksiku uticaj američkog načina života takođe izuzetno jak, a u Sjedinjenim Državama, s druge strane, emigranti iz raznih zemalja Latinske Amerike, među njima ogroman broj Meksikanaca, sada već čine treću po veličini etničku grupaciju u toj multietničkoj zemlji, i njihov glas sve se glasnije čuje, a elementi njihove kulture - hrana i muzika, pre svega - sve se jasnije ocrtavaju u američkom načinu života.

Meksiko je u ovom veku postao poznat po emigrantima, od Trockog, preko brojnih istočnoevropskih disidenata, do Bunjuela. Tvoj aranžman je sasvim drugačiji, ali da li se pomalo ipak osećaš kao emigrant?

VA: Trocki ili Bunjuel su među najpoznatijim primerima, ali ono što je mene posebno fasciniralo je otkriće koliko je desetina hiljada bezimenih emigranata, najpre iz Španije, tokom španskog građanskog rata, a potom i iz drugih evropskih zemalja zahvaćenih drugim svetskim ratom, kao i evropskih Jevreja takođe, stiglo u Meksiko. La Kondesa, gde živim, deo grada sa izrazito evropskim karakterom, podignuta je uglavnom tokom dvadesetih, tridesetih i četrdesetih godina, ima izrazito modernistički profil, a izgradili su je upravo svi ti silni emigranti iz Evrope, i ovde je to prisustvo i njihov doprinos meksičkoj kulturi vidljiviji verovatno nego igde drugde. Inače, Meksiko se s punim pravom ponosi svojom dugom tradicijom prihvatanja i pružanja pomoći emigrantima, izbeglicama i disidentima. Ali što se mene tiče, ja sam u vezi sa svim tim opterećujućim titulama - kao što su "izbeglica" ili "emigrant" - donekle ambivalentan. Ali, iako se intimno zaista ne osećam tako, činjenica je da sam ja iz Jugoslavije morao da pobegnem, ostavljajući za sobom gomilu neraščišćenih dugova pošto sam već dugo živeo gotovo isključivo od pozajmica, ponevši sa sobom, između ostalog, svih svojih pet pari čarapa od kojih su najmanje tri imale rupe, i da, ukoliko bih se sada tamo vratio, ne znam baš najtačnije od čega bih živeo. Niti šta bih radio. Niti gde bih živeo, takođe. I to je ta fantastična ideja koja se meni mota po glavi već dugo, plaši me i uzđuduje podjednako: to koliko sam ja u stvari neukorenjen. Dakle, eto, da konačno odgovorim na tvoje pitanje - ne osećam se ni kao disident ni kao izbeglica, ali se zato osećam intenzivno neukorenjeno.

Da se vratimo na Bunjuela. Nedavno sam ponovo čitao njegovu autobiografiju. On je gotovo fasciniran meksičkom tradicijom nošenja revolvera i olakim potezanjem obarača, često iz sasvim trivijlalnih razloga. Doduše, to je bilo pedesetih godina, ali ja sam i sâm prošle godine imao prilike da se uverim da je, naročito u nekim delovima grada, vrlo opasno i da tamo ljudski život ponekad vredi manje čak i nego ovde. Kakvi su tvoji utisci?

VA: Pa, ja se zaista ne bih složio s tim. Mislim, ja ovde nikada nisam čuo pucanje, a eksplodira, istina, često, ali od vatrometa, pošto su praznici česti, i ljudi, daleko najviše od svega, ovde vole da se vesele. Ne želim da kažem da kriminal ne postoji - naravno da postoji: ovo je strahovito podeljeno društvo, klasno koliko i rasno, pa nekako dođe prirodno da ovde život svakako ne vredi onoliko koliko vredi u Lihtenštajnu ali Beograd tu, čini mi se, ostaje van svake mogućnosti poređenja. U poređenju s Beogradom, Meksiko Siti je strahovito moderan, organizovan, čak i veoma doteran grad. Ulice su zvanično nebezbedne ali se ljudi njima ipak kreću praktično dvadeset i četiri sata dnevno, a ovaj grad je, to ne treba zaboraviti, dobrih desetak puta veći od Beograda. Što se mene licno tiče, ja se ne obazirem na upozorenja i često šetam gradom noću, u kasne sate. Na ulicama u svako doba ima puno ljudi, šetača, čistača ulica, policije, uličnih prodavaca koji nikada ne zatvaraju štandove, transeksualaca, kurvi, prevaranata, svakako i kriminalaca. Možda takve stvari ljudi plaše, ali u toj mešavini ja se krećem s lakoćom, osećam se nevidljivo, i nikada nisam doživeo ništa nalik nasilju niti sam ikada prisustvovao nečem sličnom. Ali da ljudi ovde strahuju, to je takođe velika istina. Mada se meni čini da je i taj prekomerni strah od kriminala moguće objasniti. Reč je o dva dinstinktna straha. Jedan vlada među bogatom političkom i ekonomskom elitom, drugi među sve snažnijom meksičkom srednjom klasom. Strah prvih je tradicionalan i duboko ukorenjen. Reč je o elementarnom strahu bogatih od siromašnih tamo gde vladaju ogromne socijalne razlike. Prebogati i moćni ovde žive u svojim fantasticno projektovanim, ogromnim kućama koje ostaju, na žalost, nevidljive prolaznicima, jer su opasane visokim zidovima s kolutovima elektrifikovane bodljikave žice na vrhu, s naoružanim uniformisanim stražarima, dobermanima na kratkim povocima, teškim, duplim kapijama, i CCTV kamerama koje dvadeset i četiri sata dnevno kontrolišu ko prolazi malenom, često veoma pitoresknom ulicom nekog od luksuznih delova grada, poput Polanka ili Kojoakana. Hoću da kažem, takva vrsta obezbeđenja zaista ne treba nikome. Ovde, na La Kondesi, takvi sistemi zaštite praktično ne postoje, a opet - živi se opušteno i prilično dobro. Tu je naprosto reč o paranoji koja već vekovima vlada. Što se straha srednje klase tiče, mislim da je reč o nešto mlađoj i urbanijoj, modernijoj paranoji, koja je nama daleko jednostavnija za razumeti. Pošto mediji svakodnevno izveštavaju o organizmu od dvadeset i nekoliko miliona jedinica, prirodno je da su novine ispunjene najrazličitijim groznim vestima. Slika koju ovaj grad zaista ostavlja, daleko je lepša od statistika koje formiraju predrasude o njemu. Dolazeći ovamo, ja sam očekivao guste oblake smoga, i ulice suviše opasne da bi čovek na njih uopšte izašao, a zatekao sam živi, uzbudljivi grad jarkih boja, uzbudljivog i bogatog zelenila, i predivnih uglova, parkova, bašti, trgova, fantastične, prebogate kolonijalne arhitekture, fascinantnih baroknih crkava, i puno prehispanskog uticaja u arhitekturi. Očekivao sam taj famozni kriminal na sve strane, a zatekao široko nasmejana lica, ljubaznost i prirodnost. O kriminalu i nasilju, gotovo šest meseci po mom dolasku ovde, još uvek isključivo čitam u novinama i gledam na tv-u.

Nedavno si u intevujuu "Ninu" komentarisao okupljanja u Novom Sadu i u Beogradu posle bombardovanja, pominjući da ti je neshvatljivo da su ljudi izašli na trgove da slave pobedu posle bombardovanja. Odmah da ti kazem, to se zapravo nije desilo. Istina, par hiljada ljudi je zaista izašlo na Trg da se obraduje kraju rata i bombardovanja, što mi posle onih trauma deluje normalno, ali to što govoriš o pobedi, to je plasirala ovdašnja propaganda a svetski mediji su tu vest rado preneli jer zvuči zanimljivo. Načelno, kad si negde u inostranstvu i ja sam primetio da je gotovo nemoguće tačno se informisati o tome šta se ovde dešava. Kako ti doživljavaš i tumačiš tu poražavajuću degradaciju novinarstva koja se paradoksalno dešava paralelno sa komunikacijskom i informativnom revolucijom?

VA: Pa, ja ne mislim da stvari stoje baš toliko loše, pošto je danas, više nego ikada ranije, moguće tačno, podrobno, istinito i na vreme se informisati, ma gde da se čovek na ovoj planeti nalazio. Mislim, ja više zaista ne moram da čekam da me BBC ili RTS ili CNN, na sebi svojstven, manipulativni način obaveste o nečemu. Imam slobodu da informaciju potrazim iz izvora daleko blizih samim zbivanjima. Internet je to učinio lakšim nego ikada pre. Međutim, moguće je da daljina, bez obzira na obilje najrazličitijih, manje ili više objektivnih medija, iskrivljuje tu sliku, jer - informacije su ipak samo informacije. Ali, inače, ja mislim da mi u suštini govorimo o istoj stvari pošto ja zaista nisam ni rekao, pa ni pomislio, da su "ljudi izašli da slave pobedu" jer to implicira da je reč maltene o svima, već sam govorio o "apsurdnom senzibilitetu jednog dela naših građana" - dakle, u tome, mislim, ipak postoji izvesna razlika. Kao što su svojim telima "branili" mostove, ti ljudi su tako i proslavili "pobedu".

Čujem da imaš bend tamo, a ništa mi ne pričaš o tome. Koliko znam, ti se posle Urbane gerile nisi bavio muzikom. Kako ti sad ide i šta svirate?

VA: Mene je već neko vreme, najpre potajno i nekako latentno a potom i sve intenzivnije, počelo da interesuje da se, barem na izvestan način, vratim sviranju. O tome sam pisao i u uvodu u svoj ratni dnevnik. Pred samo bombardovanje, u martu, izvukao sam akustičnu gitaru iz podruma u zgradi gde se nalazi stan mojih roditelja, očistio je, sredio, promenio žice i poneo sa sobom u stan u kome sam tada živeo na Banovom brdu. Prve dane bombardovanja proveo sam svirajući praktično od jutra do mraka, razmišljajući kako bi (mada, zaista, samo u obliku fantazije) fantastično bilo biti protestni pevač. Međutim, za mene je ta uloga u stvarnosti nemoguća. Ali svirati u bendu je nešto prilično prirodno za mene, nešto u čemu sam živeo praktično tokom čitavog perioda odrastanja - od četrnaeste do devetnaeste godine života. Zato me je obradovalo što sam se, jesenas, čim sam ostao sam u Meksiko sitiju (tj. kad su se Slađana i deca vratili za Beograd) igrom srećnog slučaja upoznao sa Brajsonom i Džonatanom koji su, u to vreme, već oko godinu dana slikali zajedno (obojica su mladi i obojica slikari), živeli zajedno (uz Ejmi, Brajsonovu devojku) i takođe svirali zajedno nekakav neobični, strašno energični i izuzetno inteligentni, krajnje eksperimentalni, električno-akustični punk rock, sa sjajnim tekstovima i puno smisla za humor. Pozvali su me da im se pridružim i ja stvarno nisam mogao da odolim toj ideji. Novac koji sam planirao da potrošim na odeću i obuću potrošio sam na električnu gitaru i pojačalo, tako da i dalje idem odrpan ali srećan. Počeli smo zajedno da sviramo, sa jednom akustičnom i dve električne gitare, u toj postavi smo imali i dva koncerta ovde, u gradu, u dva kluba od kojih se jedan zove LULU a drugi EX-TERESA, ali smo znali da moramo da zaokružimo stvar koja se konačno slegla tek nedavno, pred novu godinu, kada nam se pridružio basista Horhe i bubnjar Markus, Brajsonov brat. Inače, zovemo se The Arm Strings, a ima nas zaista sa svih strana, pošto su Brajson i Markus iz San Antonia, Texas, Džonatan je Englez iz Oksforda, Horhe je Meksikanac, a ja sam, to je valjda nekako jasno, iz Srbije... Sada radimo - imamo sjajan materijal - uskoro ćemo raspolagati snimcima pa se nadam da će postojati prilika da se to na neki način pojavi i u Beogradu - to bi me, siguran sam, osobito radovalo... Inače, bend me raduje toliko da mi je to gotovo nemoguće da objasnim. Ja sam znao da će me u Meksiku sačekati nesto specijalno i važno u mom životu, nešto nepredvidivo i novo. Nisam, naravno, mogao da znam šta će to biti ali sam ovde stigao sa velikim predosećajem u sebi - ubeđen da će Meksiko promeniti moj život. Sada konačno znam o čemu se radi. Punih dvadeset godina otkad se formirala URBANA GERILA - prvi bend u kojem sam svirao - evo me ponovo tu. I - ništa se, ispostavlja se, nije toliko promenilo od moje četrnaeste do moje trideset i četvrte godine. Istina sve se okrenulo naopačke, ali i dalje su iste stvari moguće. I dalje sviram punk.

Da li misliš da ti kao Vladimir Arsenijević možeš nešto da promeniš?

VA: Ja zaista ne verujem da lično mogu bilo šta da promenim, ali imam svoju malu, ličnu misiju, nosim svoju sveću i trudim se da se ne ugasi. I volim da budem čist u prljavom vremenu, ne želim da se petljam sa barabama, ne želim da se glupo i jeftino prodajem, niti da ulazim u bilo kakve dilove sa bilo kim. Nisam u stanju da aktivno menjam stvari, i ne zanosim se tim, ali sam u stanju da ispravno mislim, govorim i pišem. To su moja jedina oružja. Mene nikada nisu fascinirali nikakvi heroji, revolucionari i borci za slobodu, ali su me zato uobličile reči ispisane na gitari Vudija Gatrija: THIS MACHINE KILLS FASCISTS. Eto, o tome se radi. U takve stvari ja iskreno verujem.

Razgovor vodio: Pavle Ćosić