priča
o
velikoj ljubavi omladinca Slobodana i omladinke Mire
Desilo
se to u Požarevcu 1961. kada su se u hodniku požarevačke gimnazije
prvi put susreli pogledi Slobodana i Mire. Bila je to ujedno i ljubav
na prvi pogled.
A
kako su se krhki i bolećivi omladinac Slobodan i sramežljiva i ružnjikava
omladinka Mira smuvali - e, to je već druga priča. Da se razumemo,
ni ona ni on pre toga nisu bili ni sa kim. Istina, Mira se jednom
ljubila s nekim starijim muškarcem, ali nije otišla dalje od toga.
I ne samo to, Slobodan i Mira nikad nisu igrali s ostalom decom one
skakutave dečje igre imenom fote, a nekmoli takozvane masne fote.
Međutim, nije da oni to nisu igrali zato što nisu hteli. Daleko od
toga. Želeli su to i ona i on svim svojim srcem, ali ih niko nije
zvao. Bili su oboje suviše povučeni u sebe, nezanimljivo su izgledali,
nisu ničim privlačili pažnju svoje okoline, pa zašto bi onda neko
s njima igrao masne fote? Naročito Slobodan. Iako je imao britak um,
umeo je lepo da govori i fino se isticao na časovima, naročito odeljenske
i omladinske zajednice, umeo čak ponekad da bude i duhovit, iz njega
je zračila neka krkljava hladnoća, neka nesuvisla potreba za dokazivanjem
koja je neprestano delovala tako da svima u njegovom društvu bude
strašno dosadno. Osim toga, bilo je nečeg ljigavog u njegovoj pojavi.
To su najbolje osećale devojke iz razreda. Kad god bi Slobodan progovorio
nekako po navici su se odmah mašile za maramicu, kikoćući se i uglavnom
aludirajući na one razne tinejdžerske pošalice o slinama. Ili bi tek
onako ovlaš počešale nos. Tu naviku stekle su pošto su svi dobro znali
koliko je Slobodan umeo da smrdi. A zapravo nije jasno zašto je toliko
Slobodan smrdeo. Nije zato što se nije prao. Ne, nije zbog toga. O
higijeni je vodio računa. Uostalom, svaki dobar učenik je to morao
da radi. Slobodan je smrdeo onako iskonski, iznutra, o čemu svedoči
činjenica da su svi taj njegov smrad drukčije osećali. Jednima je
smrdeo na zagoreli luk, drugima na ustajali sir, trećima na povraćku,
četvrtima prosto na kanalizaciju. Neki su smatrali da je to smrad
kakav izbija iz lešine koja se raspada. U stvari, omladince i omladinke
iz Slobodanove okoline je on asocirao na sve poznate smradove. On
je sve činio ne bi li se te bede nekako rešio. Dodatna nezgoda je
bila u tome što on taj smrad uopšte nije osecao, tako da nije znao
kako da lokalizuje problem, pa je uvek udarao na pogrešno mesto. Trošio
je litre kolonjske vode pokušavajući da nadjača sopstveni vonj. Ništa
to nije pomagalo.
Ipak, u njegovoj okolini postojala je jedna
osoba koja te neprijatne mirise nije osećala. Štaviše, njeno čulo
mirisa percipiralo ih je kao prijatne, gotovo omamljujuće parfeme.
Bila je to omladinka Mira.
Ni o njoj se nema šta puno dobroga reći, osim
što je i ona ispoljavala izvesnu dozu lucidnosti na časovima. Mada,
to nije bila ona lucidnost svojstvena inteligentnim i prostodušnim
ljudima. Ona je prosto bila, ono što bi se danas reklo, štreber ili
poltron. Odredivši sebi za cilj da bude neko ko će nad svojom okolinom
imati moć, ona je poltronstvo izabrala za pogodno sredstvo. Njen fizicki
izgled podsećao je na babu usedelicu i tu se ništa nije moglo. Mira
je pokušavala taj svoj neprijatan imidž da promeni na sve načine,
podjednako pogrešno kao i Slobodan, jer joj takođe nije bilo jasno
izvorište problema. Oblačila se kao devojčica, ponašala se kao devojčica,
skupljala je salvete i interesovala se za probleme mladih u društvu.
Odbijala je i da raste, a glas je odbijao da mutira. Tako je do svoje
16. godine porasla do svega 149 centimetara i bila je ubedljivo najniža
u razredu i imala i dalje onaj piskav glas devojčice koji se kod ostalih
devojaka odavno bio pretvorio u ženstven, zavodljiv šum. Rekao bi
čovek da bi uz sve te atribute Mira trebalo da izgleda kao da je bar
nekoliko godina mlađa od svojih vršnjakinja. Nasuprot tome, ona je
svakom uvek ostavljala utisak sirote babe usedelice koja je čitavog
života htela da se uda, pa još uvek ne odustaje od toga. Kao što to
obicno biva s takvim ljudima, više su je mrzeli dečaci nego devojčice.
Devojčice se su je više žalile nego što je nisu volele. Uostalom,
ona je i bila lik za sažaljevanje. Nijedna u njoj nije videla nikakvu
vrstu konkurencije, tako da su zbog toga osećale sigurnima pored nje.
Devojke su interesovali decaci, a ne uspesi na sastancima omladinske
organizacije. Mira je, naprotiv, smatrala da muškarci dolaze na neko
mesto pri začelju, svakako mnogo posle partijske organizacije, za
koju je držala da će joj obezbediti i muškarce i sve ostalo. Medutim,
ne bi Mira imala ništa protiv ni da je mogla među muškarcima da bude
toliko popularna kao njena drugarica iz klupe koja joj je bila dodeljena
po naređenju razrednog starešine, a u stvari u dogovoru sa samom Mirom,
koja je ipak bila ćerka poznatih partijskih funkcionera, pa je na
takvu vrstu privilegija mogla uvek da računa. Mira je smatrala da
će muškarcima početi da se sviđa već samim tim što se druži s najpoželjnijom
devojkom u razredu. Kad je videla da ni to ne pali, počela je i da
se ponaša isto kao ona. Dakle, skliznula je na teren na kom se ama
baš nikako nije snalazila. Može li poštovani čitalac posle svega rečenog
da zamisli kako je to smešno i groteskno izgledalo? Možete li, drugim
rečima, da zamislite Miru kako igra na igranci i pokušava pogledima
da koketira s muškarcima? Ima li zdravog heteroseksualca kojem se
pred tim prizorom ne bi smučilo? Ima li muškarca koji ne bi skrenuo
pogled praveći se da njen nije primetio?
Ima!
Slobodanu se taj pogled nekako dopao. Mozda
zato što je bio jedini koji mu je bio ikad upućen a da nije osetio
u njemu ono iritantno omalovažavanje, ali dopao mu se, i povrh svega
što je i njemu kao inteligentnom mladiću na prvi pogled moralo biti
jasno koliko je taj pogled jadan i odvratan. Slobodan je osećao da
u toj devojčici leži velika snaga i odlučnost čim ima hrabrosti da
se toliko ponižava. Ostale devojke u razredu nisu nikad sebi dozvoljavale
takav luksuz. Najmanje Marija, Mirina drugarica iz klupe, čija je
pojava Slobodana ipak mnogo više privlačila. Posedovala je onaj šarm
naivne plavuše i imala je jako lepo lice od kog je srce umelo prejako
da zakuca kad se čovek u njega bolje zagleda. O telu da ne govorimo.
Kad vidite lice takve devojke, savršeno vam je jasno da mora biti
i zgodna. Bila je prava muka ne okrenuti se za njom u hodniku. Slobodan
je ulagao čelicnu volju da to nikad ne učini. Shodno tome, nije joj
se ni udvarao. Nije joj se udvarao iz prostog razloga što je ona bila
uočljivo viša od njega nekoliko centimetara.
Međutim, Mira je to tumačila sasvim drukčije.
Ona je držala da on to ne čini zato što je zaljubljen u nju, Miru,
jedini i najvredniji draglulj na ovom svetu. Imponovalo joj je to
što se njen Slobodan ne okreće za raskalašnom i priglupom plavušom
koja bi sa svakim muškarcem otišla u krevet. Osim toga, ona je poticala
iz malograđanske porodice, njeni su roditelji bili gazde pre rata
i izrabljivali su poštene seljake i živeli od njihovog znoja i rada.
Mira je smatrala da ništa u životu ne može da padne s neba. Da se
za sve treba boriti i rukama i nogama, i da su u toj borbi sva sredstva
dozvoljena. Iako Slobodan nije mario za Mariju, Miri je ona ipak nenadoknadivo
išla na živce. Jednom je tužila nastavnici da je pušila u učionici
i Marija je izletela iz škole. Bio je to greh koji se inače praštao
ukorom, ali Mirina odluka je bila da je Marija zaslužila mnogo više.
Naravno, niko u razredu nije znao ko ju je ocinkario osim Marije same.
Pošto nije u to mogla da bude sasvim sigurna, a bila je fino vaspitana
devojka, svoju pretpostavku nije nikom ni iznela. Ovo je Miru dodatno
razbesnelo pa je nesrećnoj devojci namestila još veci greh. Pustila
je trač da se viđa s nekim Rusom koji se tu u Požarevcu bio nesrećnim
okolnostima zatekao posle rata. A u to vreme nije baš bilo preporučljivo
viđati se s Rusima ako niste bili dokazani partijski aktivista. Marija
je toliko tužno prošla u celoj toj prici da ju je bolje ni ne prepričavati.
Možda samo pomenuti da je završila u domu za maloletnike. To je bila
samo jedna epizoda. Svoje pobede Mira je ređala jednu za drugom, dok
joj se sve to nije zaista osladilo. Slobodan je jedini koji je sve
to pouzdano znao jer je i sam bio partijski aktivista, i pronalazio
je u njenom ponašanju satisfakciju jer je i on počinjao da mrzi ljude
koji nikako nisu želeli da ga prihvate. Jednom, u nekoj zgodnoj situaciji
posle škole, Slobodan je predložio Miri da je otprati do kuće. Ona
je to, naravno, učtivo i stidljivo prihvatila.
"Miro," filozofirao je Slobodan usput "znaš li ti zašto se tašta i
zet ne vole?"
"Ne znam, Slobodane", odgovorila je Mira "oduvek sam se pitala zašto
ima toliko mržnje na ovom svetu."
"E, vidiš, nije to zbog mržnje, nego zbog žene. Žene su toliko fascinantna
stvorenja da se ljudi oko njih uvek svađaju", probao je Slobodan Miru
da uhvati na ženski ponos. Prevideo je, međutim, da Mira žene kao
takve zapravo ni najmanje ne podnosi, bez obzira što je i sama spadala
u tu kategoriju. Ona je sebe ipak smatrala superženom. Međutim, nije
da se Miri ovo nije dopalo. Primetila je da Slobodan želi da joj se
svidi i to joj je za početak bilo sasvim dovoljno. Razmišljala je
o tome kako zasad još nije bitno šta on misli. Da ima vremena na tome
da se poradi. Uostalom, Slobodan je bio ono što su aparatčici voleli
da zovu "dobar materijal". Drugim rečima, idealan muž za Miru. Dok
se u sebi zahvaljivala slučaju što ga je srela, izgovarala je sledeću
rečenicu:
"Lepo je što tako misliš o ženama. Ovde muškarci uglavnom o ženama
razmišljaju kao o bićima koja treba da rade po kući". Ovo je bio pun
pogodak. Slobodanu se takav arhetip žene nije nimalo dopadao. Smatrao
je da žena treba da bude punopravan član porodične zajednice i pomaže
mu u ostvarenju ciljeva jer se on nije osećao dovoljno jakim da ih
dosegne. A ciljevi su bili prilicno veliki. Iste večeri Slobodan i
Mira su se slozili da su im oboma ambicije ogromne. Nisu, medutim,
hteli da kažu šta zapravo pod tim misle (ipak su oboje bili prilično
zatvoreni i sramezljivi, odnosno lažljivi) tako da bi se možda po
njihovom rastanku, kad su stigli do praga kuće u kojoj je Mira živela
(a živela je kod svoje tetke jer su joj majku ubili za vreme rata,
a nije bilo baš sasvim sigurno ko joj je bio otac), sa strane mogao
steći utisak da se ništa posebno bitno nije desilo. No, istina je
u tome da se tad desio presudan momenat u njihovim životima i toga
su oboje bili i te kako svesni. Bili su toliko obuzeti tim saznanjem
da sledeće noći ni on ni ona nisu mogli da spavaju. Oboje su ih opsedala
razmišljanja o tome kako će da postanu muž i žena, ali pod odgovarajućim
uslovima. Bili su potpuno fascinirani jedno drugim, ali su bili toliko
emotivno osakaćeni da nisu zapravo mogli da se vole. Mogli su da misle
isključivo o braku i kako do njega stići. Ni njega ni nju nije previše
radovala činjenica što ce pre braka jedno vreme morati da budu momak
i devojka koji se "zabavljaju". Uostalom, ako se i moglo govoriti
o njihovoj seksualnosti, Slobodana su privlačile vitke, drčne i zgodne
plavuše, a ne smotane, detinjaste babe usedelice, a Miru su po tom
pitanju ipak više zanimali čvrsti i zdravi sportisti sa šarmom zavodnika,
a ne bolećivi, trontavi, kruti i aseksualni ljigavci. Bilo je još
samo ostalo da nekako jedno drugom to i saopšte. No, pošto emotivno
i moralno retardirane osobe, kao što su njih dvoje bili, uvek izbegavaju
da kažu istinu, makar im išla naruku, valjalo je to nekako učiniti
na zaobilazan način. Da istina bude saopštena ali ne i izgovorena.
To je bio prvi problem u njihovoj vezi.
Kao pragmatičan čovek, Slobodan je prvi stupio
u akciju, jer je naučio da ce mu to doneti poene ne samo kod nje nego
da će i njegova pozicija generalno time biti ojačana. Da će moći da
traži više. Intuicija ga je vodila u smeru koji mu je najviše odgovarao,
i bezuslovno tražila podršku od razuma za plan koji je bio dopola
napravljen. Pošto je Slobodan iz iskustva polagao mnogo na sopstvenu
intuiciju, on joj je svoju pamet širokogrudo ustupio na korišcenje.
Prošlo je tri dana u miroljubivom razmenjivanju pogleda i trivijalnih,
naučenih razmišljanja, dok Slobodan nije otišao do Doma za maloletničku
delinkvenciju da tamo poseti svoju školsku drugaricu Mariju. Prirodno,
Marija je bila dosta iznenađena kad ga je videla. Ne samo to, bila
je i malo uplašena u sledećem momentu. Ta devojka je jednostavno prestala
bilo kome da veruje, te je u svakom novom susretu osećala strah. Slobodan
je počeo da je ubeđuje kako je uspeo da sazna ko je glavni krivac
za njen odlazak u popravilište. Da iza toga stoji, kako je rekao,
ona krava Mira koja je s njom sedela u klupi, te da se on neizostavno
kaje što je s njom ikad imao išta, pa čak i prisustvo istim omladinskim
skupovima na kojima je i ona bila. Marija je bila potpuno očarana
Slobodanovom iskrenošcu, naročito zato što je sad već sasvim sigurno
znala ko stoji iza njenih muka. Ali, Slobodan, kako je rekao, nije
došao samo zbog toga da bi je posetio i da bi joj se izvinio. Došao
je i da bi joj rekao da će probati na sve načine da je izvuče napolje,
to jest, kako je rekao, "iz ove sramne ustanove za ponižavanje i omalovažavanje".
Dodao je i više od toga: "Niko te, Marija, neće više mučiti i tući
u životu. Ja ti to garantujem.". Marija je bila više zaljubljena u
Slobodana nego u nadu da će se možda izvući.
Sledeći njegov korak možda će nekima izgledati
nelogično, ali je to po šahovski utemeljenim pravilima njegovog mozga
bio izuzetno dobar potez. Otišao je kod šefa partijske organizacije
i sasvim mu direktno rekao da je u slučaju "Marija Kovačević" sasvim
sigurno došlo do greške i da je za njeno zatvaranje iza rešetaka kriva
jedna aktiviskinja koja je na nju bila jako ljubomorna. Šef u kancelariji
bio je najpre gord i strog, dok mu se ova ispovest o drugarici na
koju je neka aktiviskinja bila ljubomorna nije učinila jako zanimljivom.
Naime, na koga mogu da budu ljubomorne naše aktiviskinje? Isključivo
na lepe i zgodne devojke. Tridesetogodišnji šef lokalnog ogranka KPJ
bio je odlučan u tome da devojci treba pomoći i zatim je više puta
pohvalio omladinca Slobodana što odgovorno i pažljivo pristupa "tankim
problemima u društvu".
Slobodan je do savršenstva obavio zamišljeni
plan. Trebalo je samo još sačekati da vest o tome dopre do Mirinih
ušiju.
Proteklo je bogami dobrih deset dana. Ovaj događaj
u lokalnoj organizaciji KPJ dovoljno je zbunio ljude da je trebalo
ipak da prođe vremena dok sve to Mira ne sazna. To je bio deo Slobodanovog
plana - da Mira pobesni što je toliko puno vremena prošlo. Da izgubi
poverenje u svoje ljude. Sad je ona bila na potezu a mat-pozicija
se vec nazirala. Trebalo je, dakle, postupiti sasvim radikalno jer
drugog izlaza nije bilo. Trebalo je prosto poništiti partiju, zaključila
je ona.
Posle tri dana Mira je otišla u partijsku oganizaciju i objasnila
ljudima da se radi o patološkom slučaju jadnika s ulice koji je izgubio
oba roditelja tako što su se oboje ubili (što je bila istina), da
se njoj udvara i da je to uradio da bi na sebe privukao pažnju. Da
je devojka u Domu zbog dokazane sumnje da se druzila s Jakupom Alekstandrovičem
i da to sve nema nikakve veze. "Uostalom", argumentovano je dodala
Mira "o tome se može saznati i iz najviših organa Partije. Svaki sindikat
zna za ovaj slucaj."
U partijskoj organizaciji je posle ovog njenog
nastupa nastala potpuna pometnja. Niko više nije bio siguran u to
ko je od njih dvoje jači i kome se treba prikloniti (na istinu tradicionalno
u Partiji niko nije obraćao pažnju). Jedni su smatrali da Mira ima
jače veze i da je zbog toga jača, a za Slobodana se verovalo da je
prosto nepobediv zbog svoje hrabrosti. Pri tom, niti je ona imala
veze, niti je on imao hrabrosti. Oboje su, prosto, bili prilično "dobri"
igrači.
Onda je nastupio period posećivanja Marije Kovačević
u popravnom domu. Najpre je tamo otišao izvesni Draško Ilić, takozvani
komitetski izaslanik u skupštini Požarevac, da joj objasni kako joj
se smeši skori otpust zbog greške do koje je došlo zbog mešanja jedne
partijske aktiviskinje u rešavanja pitanja odnosa među omladincima.
Marija je tad spoznala da na ovom svetu ipak ima pravde. Da je čitav
ovaj sistem u stvari dobar, ali je do svega došlo zbog nesporazuma,
ili, tačnije, zbog mešanja jedne zle osobe u pitanja od vitalnog značaja
po društvo. Ona je, treba reći, tad još bila sasvim mlada. Imala je
17 godina.
Zatim je u popravni dom navratio ponovo omladinac
Slobodan da joj objasni da baš ništa ne treba da se brine i da je
pitanje dana kad će izaći.
Zatim je došao tridesetogodišnji šef da se informiše kakva je riba
ta Marija. Oduševivši se njenim izgledom koji težak zatvorski život
nije nimalo narušio, Goran Milenković se potpuno predao razmišljanjima
o Marijinom oslobađanju i počeo da joj daje sasvim isprazna obećanja.
Nije, međutim, bio u stanju da preduzme ništa drugo nego da joj za
to veče izedejstvuje izlaz da se s njim nađe.
Najzgodnije je bilo izaći u restoran hotela
Park, rezervisati sobu i obaviti stvar na brzinu, budući da je Marija
imala izlaz samo do 10. Tako je razmišljao Goran, a Marija je razmišljala
u drugom smeru. Kako treba makar na kratko izaći iz doma s dobrim
čovekom i porazgovarati o njenom skorom oslobađanju. Kako ce se uskoro
ona svima njima smejati u brk što su je maltretirali i sa slobode
se smejali njenom bednom životu. Svim tim zatvorskim poslušnicima,
uključujući i zatvorenike same, jer oni su bili krivi za razliku od
nje, čim im se ne ukazuje pravda.
A vece je bilo krajnje dekadentno. Marija i
Goran su se te noći jebali ko ludi. Bilo im je oboma užasno krivo
kad je trebalo da se rastanu. Goran nikad neće zaboraviti svoje ridanje
u hotelu Park u Požarevcu koje je trajalo mnogo duže i od samog seksa,
koje je trajalo toliko dugo da je njegova žena morala da alarmira
čitav grad, a osoblje hotela da ga bodri i hrabri da se vrati kući
uspravan i čio kao svaki muškarac. Preciznije rečeno, Goran Milenković
se do ušiju zaljubio u Mariju. Stvari su počele previše da se komplikuju.
Tada je omladinac Slobodan osetio da mu se malo ljulja pod nogama
jer će, moguće, ljubav izmedu Marije i Gorana razotkriti celu igru
pred Mirom. Da će u krajnjoj konsekvenci on duboko ispušiti svoju
ulogu muža. Zbog toga je trebalo odigrati još bolji potez.
Može li iko da pogodi šta je Slobodan tad smislio?
On je oduvek izbegavao direktno suočavanje s
problemom, ali je pristajao na to kad je imao utisak da donosi dobro
rešenje. Uostalom, zato je i prišao Miri one večeri posle škole s
pričom da želi da je otprati kući. Ne zato što mu se to radilo, nego
zato što je smatrao da je to dobar potez.
Otvorio je srce. Priznao je Miri da on s celom
tom pričom o Mariji nema nikave veze. Da je sve izmislio narcisoidni
Goran Milenković. Da je on sve to saznao sasvim slučajno, od jedne
drugarice iz komiteta. Po ovoj teoriji Goran Milenković je sve to
uradio jer se zaljubio u Mariju i jer želi da je izvuče iz doma neuprljanih
ruku.
Miru je ovo potpuno izludelo. Lažljivog i prevrtljiog
Milenkovića već je videla raspetog na krst. A što se tice Marije,
za nju se zaklela da slobode više neće videti. Ipak, Mira naravno
nije verovala ni Slobodanu. Za svaki slučaj, rešila je da proveri
istinitost Slobodanove priče. Malo se raspitala i bez većih problema
saznala za Goranovu i Marijinu avanturu. Sad je do bola bila ganuta
Slobodanovom iskrenošcu i poštenjem. Bila ju je čak malo grizla savest
što je tako olako poverovala svojim partijskim drugovima. Te večeri
su Slobodan i Mira zajedno izašli na igranku organizovanu povodom
Dana mladosti. Ceo grad je imao priliku da se uveri u to koliko se
njih dvoje vole. Nisu igrali. Sedeli su sve vreme sa strane i domunđavali
se jedno drugom u uvo i sladili se dugo bliskim kontaktom. Slobodan
je, bogami, malo i popio. Miri to nije mnogo imponovalo, ali je ćutke
prelazila preko toga. Čak je i sama ispila jednu čašicu piva. Dovoljno
da joj se pošteno zavrti u glavi od alkohola i napada strasti i oduševljenja.
Ostalima je njihova veza bila simpatična. Niko nije imao ništa protiv.
Poluironično, zvali su ih Romeo i Julija. Ipak su oboje bili na margini,
pa je zato dobro što su se jedno drugom našli. Po svoju okolinu ionako
su sasvim bezopasni, naivno su rezonovali mladi ljudi.
Iako su te veceri oboje osetili snažnu telesnu
privlačnost, do te vrste kontakta je došlo mnogo kasnije. Trebalo
je prvo obaviti neke druge stvari, dovršiti započete poslove. Goran
Milenković je bio skroz kompromitovan i to je valjalo iskoristiti.
Već posle dva meseca omladinac Slobodan se uspeo u hijerarhiji partije
na neočekivano visok položaj za svoje godine. Još pre kraja gimnazije
postao je šef Omladinske organizacije Komunisticke partije Požarevca.
Bio je to kadar koji je stvarno mnogo obećavao. Mira je bila oduševljena
kako njih dvoje zajednički dobro funkcionišu. Bio je i on, naravno.
Želeo je da svoje oduševljenje pošto-poto kanališe kroz seks. Tehnički,
oko toga nije bilo mnogo problema. Mogli su to da obave bilo kad i,
u novoj konstelaciji odnosa, praktično bilo gde, pa i u hotelu Park.
Mira je, međutim, taj događaj odlagala što je mogla više. Ne zato
što nije zelela da spava sa Slobodanom, nego zato što je na taj način
mogla dugo i uspešno da ga ucenjuje i postavlja svoje uslove. Kad
mu je izričito stavila do znanja da je ona protiv bludnog ponašanja
i da je spremna na to da pristane tak kad zakažu venčanje, Slobodan
se nije nimalo dvoumio. Već sutradan su viđeni u opštini kako zakazuju
svadbu.
Ipak, Mira nije htela ništa da rizikuje. Probala
je taj svečani čin bludnog dodirivanja polnim organima da odloži do
dana venčanja. Tek tad bi se osećala sigurnom. Slobodan je to brzo
prozreo i zapretio joj da će sutra otkazati venčanje ako do toga ne
dođe sad i odmah. Pošto je bio odlučan i preduzimljiv čovek, Mira
je shvatila da je otišla predaleko, pa je sama započela ljubavnu igru
nevešto glumeći strast.
Kao i u svakoj kvalitetnoj ljubavnoj priči,
sad bi trebalo opisati kako je ovaj ljubavni čin izgledao, makar u
naznakama. Nažalost, tako nečem ovde nema mesta, jer je seks izmedu
Mire i Slobodana tada, kao uostalom i u svim ostalim prilikama, bio
izuzetno dosadan, traljav, promašen, odrađen, neprijatan... Verovatno
bi jedino nekom teškom patološkom perverznjaku bilo zanimljivo o tome
da sluša.
Tako se rodila jedna velika i neuništiva ljubav
koja je odnela stotine hiljada života, ostavila bez krova nad glavom
milione ljudi, unesrećila i dovela do ivice propasti čitav jedan narod.
Ljubav koju su skupo platili svi koji su makar čuli za nju, počev
od Marije do svakog čitaoca ove priče.
Na kraju, pogodite kako se zvala prva ćerka
iz ovog monstruoznog braka. Marija, naravno. Griža savesti? Ne, Mira
i Slobodan smatraju da je Marija velika mučenica koja je ponela teret
njihove ljubavi. Eno je i dan-danas u zatvorskoj ludnici požarevačkog
zatvora.
Milan Zonić
HOME